Ekologija je u Srbiji samo reč... Da je Srbija normalna zemlja Rgotski kamen bi kao geomorfološki dragulj prirodne baštine odavno uživao najviši stepen zaštite od strane države. Ali s obzirom da to nije slučaj, oni koji su devastirali ovaj kanjon učinivši ga epicentrom ekološke katastrofe koju generiše RTB Bor nikada nisu polagali račune za svoj nemar. Šta po ovom pitanju preduzima ministarstvo ekologije? Šta preduzima Zavod za zaštitu prirode? Ne kažem da ne preduzimaju ništa, ali da bi ovakvi gorući ekološki problemi bili rešeni potrebna je odlučna i dobro koordinisana akcija.
Ovaj minijaturni kanjon, dug tek oko 2,5 km, pamtim još iz detinjstva, kada sam, vozeći se prugom Beograd-Zaječar nakon Bora sa nestrpljenjem iščekivao ukazivanje njegovih vertikalnih kamenih litica naizgled niotkud, ulazak u tunel, a zatim onih nekoliko sekundi prelaska preko mosta sa koga će se ukazati prizor nestvarne lepote pre nego što kompozicija ponovo uroni u tunelski mrak. Tih nekoliko sekundi tokom kojih se kompozicija pojavljuje usred prizora koji kao da je izronio iz nekog nastavka Indijana Džonsa da bi, nakon sledećeg tunela, ponovo bila vraćena u stvarnost kao da ničega nije ni bilo, raspalilo bi maštu svakog pravog ljubitelja prirode i pustolova. Maleno, usamljeno krečnjačko ostrvo u pretežno brežuljkastom terenu koji ga okružuje, reka je raspolutila na dva dela, kao da nije mogla da ga zaobiđe, meandrirajući neobuzdano kroz njega, stvarajući neverovatne oblike i kamene skulpture u zidovima kanjona koji je napravila. Brojne pećine u liticama Rgotskog kamena još uvek su mahom neistražene, a geograf Dragan Nešić je nedavno identifikovao još jednu prerast (po kojima je istočna Srbija čuvena) u prvom meandru.
Međutim, ushićenje ljubitelja prirode kada se susretne sa Rgotskim kamenom vrlo brzo prerasta u tugu i očaj, zgražavanje nad ljudskim nemarom. Jer Bela reka, koja tvori kanjon, odavno zaslužuje da bude prekrštena u Crnu reku, jer boja njene vode, u koju se izliva jalovina i svi nusprodukti prerade ruda u Boru, daleko više podseća na naftu. U njoj nema života, a na njenim obalama su naslage otrova. Čak i zidovi kanjona, prirodno beli krečnjak, do par metara iznad vode su požuteli od pogubnog uticaja hemije. Canyoning, aktivnost koju Goca i ja pasionirano upražnjavamo, u ovom kanjonu uopšte ne bi bio bezbedan, jer bi bilo vrlo opasno po zdravlje zagaziti u ovu vodu. Pitanje je da li bi bilo bezbedno pokušati čak i prolazak kanjona čamcem.
Ali, nećemo dozvoliti da fotografije koje ovde gledate budu rekvijem za kanjon. Želimo da verujemo da će i u Srbiji briga za očuvanje blaga koje imamo jednoga dana pobediti bahatost i beskrupuloznu industrijalizaciju po cenu ljudskog zdravlja i života i da će ovim kanjonom ponovo teći prozirna, čista voda, a da će ljudi poput nas u nju moći da zagaze bez straha. Do tog dana, neka ove fotografije budu opomena, ali i podsetnik na to šta imamo od prirodne baštine koju treba spasiti, i čuvati.
