Suv početak februara i pokušaj proboja snežne blokade Mikuljskog manastira krajem februara Bili smo na istom prostoru dvaput u februaru 2009, snimajući video materijal o 4x4 avanturama u divljim prostranstvima istočne Srbije. Prvi put, početkom meseca, temperatura je bila prolećna, gotovo čitava Srbija je bila bez snega, a na Kučaju ga je još uvek bilo nešto malo, taman dovoljno da se stvori iluzija zime. Tada smo presekli Kučaj celom širinom od Resavice, preko Valkalucija, Velike Brezovice do Radovanske reke, da bismo u narednih par dana, nakon noći provedene i Bojanovoj kolibi na Radovanskoj reci, produžili do potpuno suvog Rtnja i jednako okopnelog Ozrena.
Onda je sredinom februara pao sneg, najveći u poslednjih 30 godina, barem ako je verovati meštanima Strmostena sa kojima smo pričali kada smo ih krajem meseca sreli u kanjonu Resave, pokušavajući da probijemo snežnu blokadu Mikuljskog manastira. Čak ni odlično pripremljeni terenci sa plugom koji je Neša znalački konstruisao nisu bili dovoljni da proprtimo sneg uzbrdo od Vinatovače. Samo nedelju dana ranije, iako je snega bilo još više, to ne bi bio nikakav problem. Ono što nas je zaustavilo u našem pohodu bila je činjenica da je samo par dana ranije iznenadno ojužilo, i sneg se slegao, postavši izuzetno težak i mokar. Takav sneg bilo je nemoguće gurati, a sa dubinom koju smo zatekli nalegalo se trupom i točkovi su bespomoćno ostajali u vazduhu.
Pribegli smo planu B, obišavši planinu i krenuvši sutradan sa Radovanske reke, gde snega, za razliku od zatrpanih Lisina, gotovo da uopšte nije bilo. Nadali smo se da imamo bolje šanse sa druge strane planine, gde je snega bilo manje, za proboj preko Velike Brezovice. Stigli smo na pola puta od Brezovice do Mikulja, zaustavljeni nerešivom geometrijom dubokih kolotraga i naslaga vlažnog snega svuda unaokolo u dužini od par stotina metara pred raskrsnicom kod ćumurana na Vejskoj reci.
Trećeg dana, kada smo pokušali da stignemo na Rtanj, nije nas zaustavio dvometarski smet iznad Mužinca (koji smo za petnaestak minuta zajedničkim naporom prokopali), ali je iza njega jednostavno bilo predugih deonica predubokog (još vlažnijeg, zbog temperature od +15C tog dana) snega da bi pokušaj daljeg probijanja imao smisla - već je bilo prekasno da, stigavši do zacrtane polazne tačke, izvedemo pešački uspon na Rtanj.
Sve u svemu, bilo je to vrlo zanimljivo suočavanje najproblematičnije situacije koju priroda može da postavi pred vas i tehnike, u kome je bilo puno sjajnog druženja i opuštene atmosfere, jedan mali beg iz urbane ludnice, a sve to u godišnje doba kada su mesta na kojima smo bili po pravilu potpuno pusta, kada čak ni "ludacima" sličnim nama uglavnom ne pada na pamet da se tuda muvaju.