Tri potpuno opuštena dana i noći u tišini Iz sumanutog tempa urbanog života ponekad ne uspevamo da iskoračimo ni kada odemo u prirodu. Ako imamo premalo vremena za to, uglavnom kroz neke lepe krajeve protrčimo, prepedaliramo ih hitro, izveremo se na neke vrhove zadihani, kao da nam neko meri prolazno vreme, a ne zastanemo, ne oslušnemo, ne upijemo lepotu mnogih mesta koja prosto promaknu pored nas. A ne mora da bude tako.
Dajmo prirodi šansu da nas uspori. Ne gledajmo stalno proseke i statistike. Osmotrimo rogove puža, simetriju cveta, spiralu vrtače, opustimo se uz žubor potoka, šum krošnji, posmatranje horizonta. Dodirnimo rosu kada ujutro pružimo ruku iz šatora. Pustimo da nas hipnotiše pucketanje vatre, dok vrtimo nad njom krompiriće nabodene na granu. Popijmo vodu direktno sa izvora umesto iz čuture. Uzjašimo konja, popričajmo s kravom. Budimo dovoljno radoznali da nam se retka pečurka sama otkrije. Postanimo deo prostora na kome se nalazimo, dozvolimo mu da nas zaustavi, umesto da pratimo strogi, unapred zacrtani plan. Unesimo u život malo više spontanosti.
Ovo je priča o tome šta se desi kada u neku čarobnu divljinu odete da radite, ali na potpuno drugačiji način, uz pregršt raspoloživog vremena. Onako kako vas vodi priroda u koju ste uronjeni, puštajući nju da vam se otkriva i pokazuje put, da vam govori šta, kad i kako da činite.
Potpuno opuštanje je nešto što nam tako često izmiče, a Dragoljub, Bobi, Neša i ja smo ga tokom ta tri dana na prostoru od Prskala, preko Valkalucija, Velike Brezovice i Malinka do Mikulja, dosegli. Ove fotografije pokušavaju da vam ispričaju priču o tome.
