Otkrivanje tajni Stobora, uspon na Veliku Kršijoru Svako od nas iz detinjstva nosi sećanja na igre žmurki, parkiće i žbunje u kojima smo se skrivali i ufuravali u uloge iz naših omiljenih bajki. Kada prestanemo da verujemo u bajke, smatra se da smo odrasli. Kada shvatimo da poprište svih tih bajki kojima smo se kao mali napajali postoji u stvarnosti, ali još grandioznije, tajnovitije i inspirativnije od svih naših detinjih maštarija, uglavnom smatraju da smo sišli s pameti, ili barem podetinjili. Za one koji imaju tu priilegiju da za života otkriju Kučaj, on je upravo to - ogroman, nesaglediv, tajnovit prostor prepun mitskih i realnih bića, gde se granice između bajki i stvarnosti gube. Prostor koji na ovisnike deluje kao droga, u koji kada uronite izgubite svaki dodir sa civilizacijom u kojoj inače živite, prostor u kome kada boravite, vreme stoji. Prostor apsolutne tišine, ali i egzotičnih zvukova, najveća šuma u Srbiji, ali i mesto sa najviše napuštenih šumskih kućica u Srbiji. Neverovatne krošnje, rastinje, kamenjar, vrtače, kanjoni... Prostor koji je dovoljno veliki da možete mirne duše da u njega odlazite svakog vikenda do kraja života, bez rizika da ćete ga se zasititi, ili spoznati do kraja. Kučaj je mesto s one strane kapije između svetova. Za mene je Kučaj mesto koje donosi apsolutni spokoj, na način na koji to nijedan drugi prostor ne čini. Sem možda još nekih susednih kutaka veličanstvene, karpatske Srbije.
Dragoljub, Žile i ja smo jedva dočekali petak da bismo pohrlili u našu riznicu tajni. Sa šatorima, iako smo znali da će noći biti ledene. Prvu noć smo ipak prespavali u toplini novosagrađene kolibe za goste Mikuljskog manastira, da bismo se sutradan otisnuli u opušteno zavirivanje po prostoru između Mikulja i Dubašnice i dan završili na livadi pored Fntane Šojnji, vlaškog izvora obavijenog velom tajni. Odavno sam želeo da zanoćim kod Fntane Šojnji. Preko noći je stegao ozbiljan mraz, tako da nije bilo lako odvojiti se od lomače koju smo založili i preći u ledeni šator, gde smo željno iščekivali sunce nedeljnog jutra. Ali, potpuna tišina, koju je remetilo samo pucketanje vatre i udaljeno zavijanje vukova, davala je tom trenutku neki veličanstven osećaj prave divljine, utisak potpune dislociranosti u vremenu i prostoru.
Nedelja je donela istraživanje po beskrajnom lavirintu vrtača Stobora, istočno od Dubašničkog lovišta, ali s obzirom da nismo imali ambicija da to činimo ostatak dana, okrenuli smo na drugu stranu i kroz suvi kanjon Vojala i preko Dubašnice stigli do Velike Kršijore (1187 m) i Lisca (1111 m), koje smo popeli. Prošavši pored Beljaničkog Buka, dan smo završili spustom niz kanjon Resave, koji je ovoga puta bio naša kapija za povratak u sumornu svakodnevicu. Do prve prilike :-)
Preuzmite
GPX trekove i tačke našeg tumaranja po istoku Kučaja