Prvo žurka na Rtnju, a onda odlazak u pravu divljinu... Kažu, skupilo se na Rtnju ove godine na tradicionalnom božićnom usponu 800 ljudi. Bilo ih je i iz Bugarske, Makedonije, Slovenije... Impresivno, nema šta. Na planini kao korzo - takoreći bez prestanka se na uskoj stazici mimoilaze oni koji se penju i oni koji se spuštaju, žamor, osmesi, dobro raspoloženje. A vreme ni nalik na januar, snega je na planini bilo samo sa severne strane, na delovima staze u dubokoj senci. Jedino je skoro neizbežni rtanjski vetar na Šiljku šibao punom snagom. Bila je to prava planinarska žurka, što na usponu, što pre i posle, dole u naselju Rtanj. Ako nekoga dugo niste videli, tamo ste ga sreli. Izljubio se svako sa svakim, pasulja je bilo dovoljno za sve (jedino nije bilo dovoljno slobodnih mesta u sali, pa se defilovalo za stolovima kao na pokretnoj traci), a onda je došlo vreme da se ide kućama...

Na desetine planinarskih autobusa skoro da je zakrčilo prilaz majušnom mestašcu Rtanj ugnježđenom pod gorostasnom planinom, a nas trojica, Bane, Dragoljub i ja, oprostismo se od Olje, Anđe i ostatka društva s kojim smo prethodnog dana stigli pod Rtanj i sedosmo u "indijanca" da se prepustimo onome zbog čega smo, zapravo, i krenuli iz Beograda - odlasku u divljinu. Realno gledano, koliko god bilo veselo i razigrano, poseta Rtnju sa 800 drugih ljudi više je ličila na neki odlazak na koncert ili miting, nismo se istinski osećali kao da smo otišli iz grada. Fizička komponenta uspona je bila tu, spektakularni Rtanjski vidici takođe, ali ono što je nedostajalo bila je tišina, samoća, prilika za osluškivanje, prikradanje, iznenadni susret sa zatečenim srndaćem ili vukom, koji vam se nikad neće dogoditi kad ste u velikoj, a naročito bučnoj i logorejičnoj grupi. Priroda je jedno suptilno okruženje, koje traži da izmenite svoje urbane navike i način ponašanja kada odete u nju. Da bi se prema vama otvorila, da ne biste u njoj delovali kao slon u staklarskoj radnji, morate da naučite da funkcionišete kao pravo šumsko biće, da naučite da poštujete "kućni red" mesta na koje ste došli. Da kročite lagano i nečujno, širom otvorenih očiju i ušiju. I pre svega, širom otvorene duše.

Sa Rtnja nas je ispratila kiša koja je lila kao iz kabla, ali smo se mi, uprkos krjnje pesimističnoj vremenskoj prognozi za narednih par dana, uputili ka Zlotu, u nameri da, kad smo već prevalili toliki put, još par dana provedemo u zagrljaju monumentalnog Lazarevog kanjona i Malinika koji se natkriljuje nad njim. Stigosmo u domaćinstvo Mustecića, Zorana i Divne, naših starih prijatelja iz Zlota koji imaju kolibu u planini na najlepšem mogućem mestu - na kraškom platou Kovej, gde su bujne livade i šumarci sa tri strane okruženi monumentalnim stenama Lazarevog kanjona. Prenoćismo kod njih, a sutradan se, sa Zoranom koji nam je pravio društvo u želji da nam pokaže Gauru Frđefund (ili rupu bez dna), uputismo gore ka Koveju...

Isplatilo se biti optimista po pitanju prognoze, jer se pokazalo da su meteorolozi (kao i ko zna koliko puta do sada kada je istočna Srbija u pitanju) radikalno omašili - osvanuo je prelep, topao, sunčan dan. Od kolibe ka grebenu Malinika smo se uputili pešice, brzo dobijajući visinu, sa kojom se otvarao zadivljujući pogled na četvorokraki sistem Lazarevog kanjona. Zoran nas je odveo do Gaure Frđefund, a dalje smo nastavili sami, dobro znanim Maliničkim puteljcima, okrepljujući i telo i dušu. Usput smo sreli par srndaća i par vukova, koji nisu bili raspoloženi da čekaju da izvučemo fotoaparate, nego su brže bolje šmugnuli van domašaja naših objektiva. Da se nalazimo u njihovom carstvu nije bilo sporno, jer je tragova bilo na sve strane unaokolo, u svežoj zemlji ili zaostalim krpama snega.

Do kolibe gde ćemo provesti sledeću noć smo se vratili taman na vreme, sa poslednjim zracima popodnevnog sunca. A u kolibi i oko nje ima svega što pravom ljubitelju prirode može da zatreba - par kreveta, peć bubnjara i dovoljno spremljenih drva, a ispred nje crevo koje vodu dovodi sa udaljenosti od gotovo 2 kilometra, sa izvora potoka Kovej pod vrhovima Malinika - pravi poduhvat porodice Mustecić, realizovan pre dvadesetak godina. Zimi rano pada mrak, štivo koje ste poneli za čitanje se brzo pročita, a čašice razgovora spontano sipaju. I pre svega se dobro, i dugo spava, u kolibi od zemlje i granja koju bubnjara začas zagreje... Da, to je odlazak u prirodu, ono zbog čega ima smisla potegnuti iz grada tolike stotine kilometara, jedna kvalitativna promena i prilika da se oseti stvarni život, tako različit od onoga na šta ste navikli. Prilika da se zaista "resetujete".

Sledeće jutro je bilo maglovito i oblačno, ali se brzo razvedrilo, dok smo se spustili sa Koveja u Zlot da se pozdravimo sa našim domaćinima i uzmemo malo sira i meda. Inicijalni plan, da se tog dana popnemo na Veliku Kršijoru spontano smo preinačili u želji da dopremo do najnepristupačnijeg vidikovca u sklopu Lazarevog kanjona, na samoj ivici Strnjaka, na mestu gde se spajaju Mikuljski i glavni krak. Od završetka puteva do njega se treba više od kilometra probijati kroz mešavinu gloga, divljih ruža i ostalog trnja, gde prave staze više i nema - svako malo učiniće vam se da ste ugledali nešto što liči na stazu, ali će se to nekoliko koraka kasnije ponovo izgubiti u gustišu. Ali, vredi svakog trna zabodenog u kožu, što i ove fotografije potvrđuju. U nemogućnosti da se odvojimo od jedne od čarobnijih tačaka na ovoj planeti dok moćna reka huči i nosi sve pod sobom kroz kanjon nekoliko stotina metara ispod nas, dan je neumitno iscurio i više nije ostalo vremena da odemo i na Veliku Kršijoru. Neki drugi put...

Vratili smo se do našeg nezaustavljivog osvajača Kučajskih prostranstava i presekli pored Fntane Šojnji ka Krnjoj Jeli, u nameri da izbijemo na suprotnu stranu Kučaja i produžimo ka Beogradu, dokopavši se sa prvim mrakom pedesetak kilometara udaljenog asfalta u Lisinama. Na čitavom tom prostoru, naravno, nismo sreli čoveka. Na neki način smo se osećali privilegovano, nas trojica sami, okruženi šumskim zverima u poslednjoj oazi prave divljine u Srbiji. To je Kučaj, mesto kome se vredi stalno vraćati.