Opuštena šetnja kroz veliku pustu šumu... Krenuli smo u nedelju iz Beograda pre svitanja u nameri da uhvatimo što više od kratkog jesenjeg dana za lov na gljive i šetnju od Troglan Bare do Prskala. Stali smo kod "Rankovićeve vile" na Troglan Bari, objekta koji je trebalo da bude planinarski dom, a nikada nije završen, i tu doručkovali. Sve vreme nas je pratila sitna kiša i niska oblačnost. Posle doručka na Troglan Bari, produžili smo još par kilometara ka jugoistoku, gde smo na poznatom nalazištu gljiva, u gustim četinarskim šumama Male Brezovice, pronjuškali sa korpama i vrećicama u nadi da bismo mogli da imamo dobar ulov. Naravno, kao i uvek, te šume su prepune gljiva, samo što ovoga puta nije bilo ni rujnica ni bilo čega čemu smo se nadali - tu su bile samo neke pozno jesenje vrste, od kojih je neke bilo malo teže determinisati. Jedino što smo pronašli iz kategorije proverenih gastronomskih specijaliteta bilo je nekoliko primeraka modrikača (Lepista nuda), koje smo solidarno podelili, svakome po klobuk do dva :-)
Nakon ovog razočarenja u sopstvenu veštinu mikološke determinacije uzrokovanu retkim kretanjem kroz četinarske šume u poznu jesen, red je bilo da se opustimo jednom lepom šetnjom kroz Kučajske šume. Krenuli smo od Male Brezovice uzbrdo, prošavši sa zapadne strane Bruminog vrha prema Tilva Kolumji, u nameri da se preko ovog vrha poznatog po svom teškom kršu dokopamo Prskala, overivši napokon i tu prečicu. Sitna kiša je u nekom trenutku stala, ostavljajući nam samo oblake koji su se provlačili kroz krošnje gotovo potpuno opalog lišća, stvarajući mističnu sliku šume u magli. Bili smo usred jednog ogromnog prostora, u kome su se čuli samo naši koraci i glasovi.
Fascinantno je do koje mere kučajske šume, u kojima se ni leti ne može reći da ima nešto mnogo ljudi, već u novembru potpuno opuste. Prešli smo 70 km kroz Kučaj (od toga oko 8 km pešice), a da na čitavom tom prostoru nismo videli niti nagoveštaj još nekog dvonožnog stvora do nas osmoro. Za par sati smo savladali pešice to rastojanje od Brezovice do Prskala, i šetnja je zaista prijala. Šteta što nije bila duža, malo sam precenio rastojanje i napor. Ako sam nešto tada poželeo, to je bilo ostati u toj veličanstvenoj tišini, toj sveprožimajućoj, divljoj prirodi planine na kojoj na pravi način možete da doživite šta to znači ići U planinu, a ne NA planinu. Priuštiti sebi jedno opušteno, višednevno, pešačko proputovanje kroz prostor koji je zaista putovanja, osluškivanja i posmatranja vredan, barem na kratko postati deo te prirode, pustinjak, konačno oslobođen svih stega, konvencija i pravila civilizacije, dvonožna među četvoronožnim zverima.