Istraživanje okoline Golije U već tradicionalnoj oktobarskoj bajkerskoj turi po Goliji ove godine su ambicije bile malo veće - umesto jednog ozbiljnog uspona na vrh planine, isplanirao sam dva, jedan za prvi, i jedan za drugi dan. Cilj su bili najviši vrhovi planina Čemerno - Smrdljuč (1580 m), i Radočela - Krivača (1643 m). Ni planirana kilometraža nije bila mala: u oba slučaja je prelazila 50 km, što je možda malo preambiciozno za kratke jesenje dane, pogotovo imajući u vidu da je i količina uspona trebalo dobrano da premaši 1000 m.
Odziv je bio manji nego prošle godine, ali se ipak u subotu u motelu Radočelo u Milićima skupio solidan broj od petnaestak fribajkera za uspon na Čemerno. Imali smo čak i jednu damu - Fermax je poveo suprugu na svoje fribajkersko "vatreno ktštenje".
Naša mala istraživačka akcija po Čemernu na kraju se izrodila u pravu avanturu, u kojoj smo se u pokušaju da skratimo krug probijali kroz gustiš kroz koji verovatno jedno desetak godina niko nije prošao, pri čemu nas je uhvatio mrak. Napokon smo se u nekom trenutku dokopali solidnijeg makadama i nakon oko dva sata vožnje po mraku, na temperaturi koja se već opasno bližila nuli, stigli nekako do topline motela "Radočelo".
Drugi deo ekipe, nišlije, produžio je zacrtanim trekom, i nimalo lakim putem sa dosta blata i jakih uzbrdica i nizbrdica u završnici pred pristizenje do asfalta, stigao na cilj oko pola sata nakon ostalih. Bila je to zaista jedna od uzbudljivijih fribajking avantura u dosadašnjoj istoriji, koju nadmašuje samo noćno putešestvije do 1 iza ponoći po Staroj planini u pokušaju da se zatvori dnevni krug od 80 km, 1. oktobra 2006. godine.
Drugog dana g. i gđa. Fermax, kao i nišlije su otišli, ali su došli Aca i Branko. Neki su bili mokri i smrznuti od prethodnog dana, pa su odlučili da mi se priključe u komfornoj varijanti uspona na Krivaču Mahindrom (što je meni dobro došlo da deo foto materijala za posao odradim već tada). Pred onima koji su pedalirali bio je još ambiciozniji uspon nego prvog dana, pogotovo trasom kojom se na kraju išlo - prateći Golijsku transferzalu i gurajući poslednjih 300 m uspona na Krivaču.
Pravi prirodni dragulj i kratka pauza od pedaliranja bio je spust u dolinu Izubre i uživanje u prizorima njenih slapova, što je bila lepota koju je vredelo izdvojiti u poseban foto album.
Na kraju se ispostavilo da je tajming bio savršen - Sunce je već bilo nisko nad horizontom kada smo se svi sakupili na vrhu Krivače, nakon čega je usledio furiozni, strmoglavi spust u Miliće - taman sa prvim mrakom. Tako se završila do sada najnapornija jesenja Golijska tura. Iduće godine ćemo morati, za promenu, da izvedemo nešto mnogo opuštenije, jer Golija je planina u kojoj treba uživati, a ne iznurivati se.